Da li je COVID 19 prirodan ili veštački virus i kakav to značaj ima za lečenje?
Na žalost, u vezi sa ovim pitanjem nemamo u naučnoj literaturi jasan odgovor. Virusolozi, naučnici kojima su virusi uža naučna oblast kojom se bave, ne slažu se u vezi sa procenom da li je COVID 19 veštački ili prirodni virus. Međutim, ukoliko ne ispitujemo isitnitost teorija zavere i eventualni početak biološkog rata, ovaj podatak nije mnogo važan.
Jedini značaj ove informacije za zdravlje ljudi je vreme prisutnosti virusa u ljudskoj populaciji. Ukoliko se radi o veštačkom virusu, COVID 19 će nestati. Međutim, ukoliko je prirodan, očekuje se da njegovo prisustvo u većem ili manjem broju bude aktuelno još godinu, a možda i dve. Kasnije će se pojavljivati sporadično.
Značajnije od pitanja da li je ovaj virus prirodan ili veštački, je pitanje da li to ima značaja kada je u pitanju lečenje. I odgovor je: ne. Lečenje je isto bez obzira na poreklo virusa.
Kao što sam već pisala, protokolarna medicina ima par lekova koji su za sada uključeni u lečenje i to su jedan antimalarik i tri leka koji se koriste u lečenju side. Ni za jedan od ovih lekova nisu urađene dovoljno velike studije da bi se sa sigurnošću moglo pričati o njihovoj efikasnosti u lečenju infekcija virusom COVD 19. Međutim, upotreba antibiotika za vreme virusne infekcije ne samo da nema naučnu potvrdu, već je i veoma problematična!!!
Zašto se daju antibiotici za vreme virusne infekcije?
U medicinskoj praksi je primećeno da kod nekih pacijenata koji imaju virusnu infekciju grla primena antibiotika dovede do nestanka simptoma. Iako se virus nalazi u ćeliji i to u jedru ćelije, a antibiotik ne može da uđe ćeliju i napravljen je da deluje samo na bakterije koje su van ćelija, nešto se desi u organizmu i simptomi nestanu. Pošto je pacijentu bolje, nije mnogo ni važno kako je došlo do toga. Tako je davanje antibiotika za vreme virusnih infekcija ušlo u praksu na „mala vrata“ bez ikakvog naučnog objašnjenja kojim to mehanizmom antibiotici „ubiju“ virus. Neubedljivo objašnjenje da se antibiotici daju kako bi sprečili sekundarnu bakterijsku infekciju, takođe nema naučnu potvrdu u obliku studija. Jedini razlog što se daju je da je iskustveno kod nekih pacijenata bilo „dobrih“ rezultata nakon uzimanja antibiotika za vreme virusne infekcije.
Međutim, da li se može desiti da pacijentu bude gore i da li ćemo tada razumeti ili makar posumnjati da je razlog za to upravo upotreba antibiotika? Da li ima naučnih studija koje na to upozoravaju?
Svi antibiotici ubijaju bakterije neselektivno i zato se preporučuje istovremeno uzimanje probiotika, i to svi već znamo. Naime, svaki antibiotik će u funkcionalnom smislu amputirati veliki deo creva. Ubijanjem mikroflore u crevima, smanjuje se kapacitet stvaranja energije. Ogromna količina energije koju organizam koristi za razne funkcije potiče od rada bakterija koje se nalaze u crevima. Ni jedan probiotik ne može ni približno nadoknaditi sve ono što ubije jedan antibiotik. Postoje i naučni radovi koji upozoravaju na to da upotreba antibiotika kod virusnih respiratornih bolesti dovodi do progresije bolesti i spuštanja bolesti sa gornjih na donje respiratorne puteve, tj. sa grla na pluća (https://www.bbmt.org/article/S1083-8791(17)31358-7/fulltext) Takođe, urađena je multicentrična studija koja je pokazala da se kod odraslih više nego kod dece nepotrebno propisuju antibiotici za vreme virusnih infekcija gornjih respiratornih puteva, a od COVID 19 infekcije po podacima umire više odraslih, starijih ljudi (https://www.researchgate.net/publication/330810009_Antibiotic_misuse_in_respiratory_tract_infections_in_children_and_adults-a_prospective_multicentre_study_TAILORED_Treatment).
Za vreme virusne infekcije menja se odnos bakterija u digestivnom traktu. Smanjuje se broj „pasivnijih“ a povećava se broj bakterija koje lakše migriraju, jer su one druga linija odbrane zahvaljujući svojim interakcijama sa imunim sistemom. Ovu drugu liniju odbrane, antibiotici ubiju.
Imuni sistem ima svoje programe koje aktivira u zavisnosti od toga da li se radi o upali zbog virusne infekcije, o upali zbog bakterijske infekcije ili neinfektivnoj upali. Zvaki od ovih programa ima svoje energetske zahteve i svaki od njih može biti lokalnog tipa ili se može generalizovati. Za aktivaciju antivirusnih imunoloških programa je potrebno mnogo energije, jer se virusi nalaze duboko u ćeliji. Ukoliko pacijent kod koga su aktivirani antivirusni odbrambeni mehanizmi primi antibiotik, značajno pada nivo energije i ovaj program se isključuje. Ovaj program je trebalo da očisti materijal od uništenih ćelija i da stvori efikasan antivirusni program koji će se pri sledećem susretu odmah aktivirati teće oštećenje ćelija izostati. Padom energije ovaj proces je prekinut. Raspale ćelije će se pretvoriti u „otrov“ koji će jači organizmi moći da istolerišu.
Za vreme virusne infekcije COVID 19, a posebno virusne upale pluća koju on može izazvati, naš imuni sistem se troši i smanjuje se broj leukocita koji „ginu u borbi“, te je potrebno vreme i enegije za stvaranje novih. Kada organizam dovoljno oslabi, a onda primi antibiotik koji dodatno smanji energiju, može se razviti veoma opasno neželjeno dejstvo antibiotika, a to je pad broja leukocita kojih je ionako malo zbog povećane potrošnje u reakciji sa virusom. U tom momentu, pacijent „prodiše“, jer nema više upale na nivou pluća, ali umire u roku od 24 sata jer ne može živeti bez leukocita.
Zaključak:
Za lečenje nije važno da li je COVID 19 prirodni ili veštački virus. Važno je razumeti da:
- infekcija ovim virusom duže traje i da može pogoditi i oslabljene organizme o čemu je bilo reči u II delu;
- treba nadoknaditi energiju kako bi se procesi upale i stvaranja antitela završili uspešno.
- nadoknada energije je moguća pojačanim unosom vitamina i biljnih namirnica dok životinjske namirnice nisu dobar izbor osim masla, prečišćene mlečne masti.
- izbegavati sve ono što smanjuje energiju organizma: kretanje, stres, ali i antibiotike!
- lečenje treba da bude individualno i da nikako ne umanjuje energiju organizma
Smanjivanje energije organizma za vreme težih virusnih infekcija ili stvara akutne komplikacije koje se mogu završiti smrću ili stvara uslove za teže hronične bolesti koje počinju da se razvijaju u narednih 6 meseci do 2 godine.
Dijabetičari, kao posebno ugrožena grupa, treba da smanje svoju terapiju i da dozvole da im šećer bude i malo iznad normalnih vrednosti kako bi po svaku cenu izbegli hipoglikemije, jer ih za vreme infekcije COVIDom 19 mogu koštati života, dok malo povišen šećer u krvi u trajanju od 15-20 dana neće izazvati nikakve komplikacije. Kad infekcija prođe, mogu se vratiti uobičajenim dozama svoje terapije.